Најобимнији случај пред Међународним судом правде: обавезе држава у погледу климатских промена
Утицај људског друштва на климатске промене представља једно од најзначајнијих питања савременог доба, које захтева колективну акцију на глобалном нивоу како би се избегле фаталне последице по животну средину и целокупно човечанство. Према подацима Светске метеоролошке организације 2024. година је прва у којој је глобална просечна температура била већа за 1.5 °C у односу на прединдустријско доба. Научни консензус указује на нужност хитне и системске интервенције, али одговор већег дела међународне заједнице остаје недовољан. Малим острвским државама прети потпуни нестанак услед пораста нивоа мора и океана, стога не чуди да је иницијатива за покретање поступка пред Међународним судом правде (МСП) потекла из Вануатуа, земље која спада међу најугроженије због својих географских карактеристика и изложености екстремним временским условима. У овом контексту међународно право се јавља као механизам који може артикулисати правне обавезе држава и допринети већој правној извесности у вези са дужностима држава по питању људског утицаја на животну средину. Постаје све јасније да политички договори нису довољни, те да је потребно ослонити се на правне механизме за дефинисање, артикулисање и санкционисање обавеза.
У наставку блога најпре се излаже историјат иницијативе и правни основ за покретање поступка, уз приказ значаја овог случаја, затим ће уследити представљање главних аргумената релевантних актера, а текст се завршава разматрањем упоредних примера и могућих импликација одлуке МСП-а по будући развој међународноправног режима климатских обавеза.
Порекло иницијативе и покретање поступка пред Међународним судом правде
Организација Студенти пацифичких острва у борби против климатских промена основана је још 2019. од стране студената Правног факултета Универзитета Јужног Пацифика с циљем да убеде лидере својих земаља да изнесу питање обавеза држава у погледу климатских промена и људских права пред Међународни суд правде (МСП). Успех њихове иницијативе довео је до тога да марта 2023. године Република Вануату на састанку Генералне скупштине Уједињених нација (УН) предложи Резолуцију 77/276 уз подршку 131 ко-спонзоришуће државе, међу којима се нашла и Србија, позивајући се на члан 65 Статута МСП-а који се односи на овлашћење Суда да даје саветодавна мишљења о правним питањима на захтев одређених органа УН-а. Члан 96 Повеље УН-а овлашћује Генералну скупштину и Савет безбедности да траже саветодавно мишљење Суда о било ком правном питању. Уз консензус свих присутних на седници, без формалног гласања, усвојена је ова Резолуција којом је поднет захтев за саветодавним мишљењем МСП-а за следећа питања:
1. Које су обавезе држава према међународном праву да обезбеде заштиту климатског система и других делова животне средине од антропогених емисија гасова са ефектом стаклене баште – како у односу на државе, тако и у односу на садашње и будуће генерације?
2. Које су правне последице које из тих обавеза проистичу за државе које су, својим деловањем или неделовањем, изазвале значајну штету климатском систему и другим деловима животне средине, у погледу:
држава, нарочито малих острвских држава у развоју, које су због својих географских околности и нивоа развоја погођене, посебно угрожене или изложене негативним последицама климатских промена?
народа и појединаца садашњих и будућих генерација који су погођени негативним последицама климатских промена?
Правни и политички значаја предмета
Историјски значај овог поступка се истиче у више различитих аспеката. Поднета је 91 писана изјава, 66 писаних коментара, а 96 држава и 11 међународних организација изнеле су своје усмене изјаве, што чини овај случај наjобимнијим икада по броју поднесака и учесника. Такође, ово је први пут да се питање климатских промена и одговорности држава за решавање истих нашло испред главног судског органа УН-а, доводећи их у везу и са људским правима и са концептом међугенерацијске правде. Међугенерацијска правда представља појам који подразумева обавезу садашњих генерација да управљају природним ресурсима и животном средином тако да будућим генерацијама омогуће да задовоље своје животне потребе. Иако још увек није формално кодификована у обавезујућем међународноправном акту, чак је и сам МСП имплицитно признао у свом саветодавном мишљењу о законитости употребе нуклеарног оружја из 1996. године. Суд је нагласио да је приликом анализе било неопходно узети у обзир јединствене карактеристике нуклеарног оружја, а посебно њихову способност да нанесу штету будућим генерацијама.
Увођење перспективе будућих генерација у правну анализу представља новину са потенцијалом да трајно измени начин на који се у међународном праву сагледава одговорност држава у контексту климатских промена. Саветодавна мишљења МСП-а нису правно обавезујућа, али поседују велики ауторитет јер тумаче шта је међународног право,[1] те могу утицати на будуће одлуке различитих судова, дипломатске процесе, развијање како националних законодавстава, тако и међународноправних норми. Посебан значај овом процесу даје чињеница да је иницијатива потекла од студената и малих пацифичких држава, чиме се оснажује улога грађанског друштва и „глобалног југа“ у формирању међународноправних стандарда.
Илустративни примери правних тумачења
У овом делу биће представљени основни правни ставови о изворима и обиму обавеза држава у области климатских промена које излажу неки од актера овог поступка у својим писаним изјавама. Организација земаља извозница нафте (ОПЕК) сматра да је режим међународног права у области климатских промена потпуно уређен постојећим уговорима, Оквирном конвенцијом УН-а о климатским променама, Кјото протоколом и Париским споразумом, који чине тзв. lex specialis, тј. посебан правни режим којим ови уговори имају предност у односу на опште правне норме. На основу тог тумачења, обавезе држава се не могу проширивати изван онога што је тим уговорима предвиђено, односно не постоји правни основ да се државе позивају на одговорност на основу општих принципа као што су дужна пажња (енг. due diligence – обавеза државе да предузме све разумне мере ради спречавања предвидиве штете) или спречавање прекограничне штете (начело по ком се не сме дозволити да се са сопствене територије проузрокује значајна штета територији друге државе). Насупрот тој позицији, Комисија малих острвских држава, чији је члан и иницијатор поступка Вануату, инсистира да обавезе субјеката према међународном праву у вези са климатским променама не потичу искључиво из наведених уговора, већ и из обичајног међународног права, права људских права и принципа међугенерацијске правде.
Кенија је посебно нагласила да су афричке државе несразмерно погођене климатским променама упркос минималном доприносу глобалним емисијама, те да су климатске обавезе нужно повезане са заштитом људских права, укључујући право на живот, здравље и приступ храни и води. Сходно томе, Кенија заступа став да неиспуњење климатских обавеза које узрокује значајну штету државама које су најмање допринеле овој кризи, повлачи одговорност у виду репарација, укључујући и финансијску надокнаду, јер је реституција најчешће немогућа у оваквим ситуацијама.
С друге стране, Сједињене Америчке Државе заступају став да су постојећим уговорима државе обавезане само да уложе разумне напоре, без одговорности за постизање резултата, те да та обавеза не подразумева санкције у случају недовољног смањења емисија. Ово становиште се позива на Париски споразум (из ког су САД поново иступиле у јануару 2025), којим су формирани национално одређени доприноси (NDCs) као мере које држава самостално одређује у постизању глобалних климатских циљева, чиме се правни режим заснива на политици транспарентности и ревизије, а не на санкцији.
Наведени примери указују на генерални тренд дубоке подељености по питању разумевања извора и садржаја климатских обавеза код различитих учесника у поступку. Државе које су највише погођене последицама климатских промена заговарају нормативни приступ који подразумева шири, материјално обавезујући оквир. С друге стране, актери са већим економским и политичким утицајем често се опредељују за рестриктивно тумачење климатских обавеза, настојећи да задрже већу дискрецију у формирању сопствених политика.
Слични поступци и одлуке
Поступак покренут од стране швајцарске организације жена старијих од 64 године које су забринуте због утицаја екстремних топлотних таласа на своје здравље редефинисао је стандарде државне одговорности у оквиру Савета Европе. Пресудом Великог већа Европског суда за људска права (ЕСЉП) у предмету Verein KlimaSeniorinnen Schweiz и други против Швајцарске први пут је утврђено да неизвршавање обавеза државе у вези са климатским променама може довести до повреде људских права, конкретно члана 8 Европске конвенције о људским правима којим се гарантује право на поштовање приватног и породичног живота.
Суд из Стразбура је из овог члана извео позитивне обавезе држава да кроз домаћи регулаторни оквир успоставе амбициозне, временски одређене циљеве за смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште, тежећи климатској неутралности. Иако није утврђена повреда члана 2 Конвенције, који штити право на живот, ЕСЉП је препознао велику сличност у принципима који произилазе из ова два члана, нарочито у контексту заштите од предвидивих и неповратних еколошких ризика. Упркос томе што је ова пресуда донесена у поступку против Швајцарске, принцип правне сигурности и обавезујуће снаге судске праксе овог суда подразумева да се једном утврђена тумачења Конвенције примењују на све државе чланице, укључујући и Србију.
Тренд растућег интересовања за климатске промене и обавезе држава у односу на њих прелио се и на друге континенте, како амерички, тако и афрички. Саветодавно мишљење Интер-америчког суда за људска права из 2017. године представља прекретницу у афирмацији аутономног права на здраву животну средину као једног од људских права. Овај суд је 3. јула 2025. године саопштио ново саветодавно мишљење којим утврђује и право на стабилну климу као део корпуса људских права. Наводи се да је обавеза држава да спрече неповратну штету животној средини и клими норма типа ius cogens, што je чини основним, обавезујућим правилом међународног права, од ког нема одступања. Новину представља и потврда права природе као самосталног правног субјекта, уз утврђивање обавезе држава да обезбеде њену заштиту, обнову и регенерацију. Иако ова тумачења остају правно необавезујућа, њихов утицај на тумачење и развој националних законодавстава је неоспоран (нпр. Костарика је укључила питања климатске правде у своју Националну стратегију за декарбонизацију, суд у Перуу је прогласио реку Marañón правним субјектом).
Пред Афричким судом за људска и народна права се такође нашао захтев за издавањем саветодавног мишљеља везаног за тумачење члана 24 Афричке повеље о људским и народним правима, који гарантује право на задовољавајућу животну средину, у контексту климатске кризе. Коалиција која обухвата Pan‑African Lawyers Union, African Climate Platform, Natural Justice и друге организације цивилног друштва траже разјашњење позитивних обавеза држава у вези са прилагођавањем и ублажавањем последица климатских промена, а такође се покрећу питања територијалне надлежности у случајевима прекограничне штете, као и одговорност држава у односу на активности трећих страна, попут међународних корпорација.
Саветодавно мишљење Међународног суда за право мора представља још једну назнаку правца резоновања које би и МСП могао применити. Овај суд је у свом, такође правно необавезујућем, саветодавном мишљењу, утврдио да антропогене емисије гасова који изазивају ефекат стаклене баште представљају загађење морског окружења у смислу члана 1 Конвенције УН о праву мора (UNCLOS). Овај закључак први пут експлицитно повезује климатске промене са правним обавезама држава у оквиру заштите морске средине. Установљено је да државе потписнице UNCLOS-а имају специфичне позитивне обавезе да предузму све неопходне мере ради спречавања, смањења и контроле загађења, укључујући успостављање националних регулаторних оквира која се ослањају на најбоља доступна научна сазнања. Посебно је значајно што је Суд одбацио тврдњу да Париски споразум потпуно регулише ову област, истичући да UNCLOS поставља додатне, самосталне обавезе.
Закључак – чекајући саветодавно мишљење
Током 2025. године се очекује да Међународни суд правде изда своје саветодавно мишљење. Иако није формално правно обавезујуће, узимајући у обзир институционални ауторитет Суда и значај питања која разматра, његово тумачење ће имати снажан утицај на разјашњење тренутних правних обавеза држава, уз потенцијал да постави темеље будућег ангажмана међународне заједнице у борби против климатских промена.
[1] МСП у случају Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapons (1996), par. 13
