Питање имунитета шефа држава у процесуирању злочина геноцида – случај Омара Хасана Ахмада Ал Башира
Злочин геноцида, како га је и окарактерисала међународна заједница, један је од најужаснијих и најштетнијих за човечанство. Стога је идеја о спречавању извршења и кажњавању починилаца истог била један од значајнијих напредака у области међународног јавног права. Упркос напрецима у кодификацији норми чији је циљ спречавање и процесуирање лица одговорних за извршење злочина геноцида, успешност у спровођењу истих може бити тема полемике. Механизми, попут сталних и ad hoc судова са горе поменутим циљевима, наилазили су на вишеструке препреке у својим мисијама, често услед положаја и имунитета лица која би сносила индивидуалну кривичну одговорност за извршење злочина. Након суђења политичким и војним врховима Јапана и Немачке након Другог светског рата, скоро пет деценија нисмо имали пресуда неког међународног судског тела највишим политичким и војним лидерима неке земље. Немили догађаји у Руанди и на простору бивше Југославије, поново су отворили међународно процесуирање званичника земаља, за најтежа кршења међународног права, међу којима је и злочин геноцида. Све наведено навело је државе да у Римски статут Међународног кривичног суда (МКС) уврсте у надлежност и злочин геноцида, као и да посебно регулишу питање имунитета лица на основу њихових политичких позиција.
Пред МКС-ом је, две деценије од оснивања, саслушан свега један случај у коме је тужилац поднео оптужбу за злочин геноцида, а изгледи за његово даље одмицање остају под знаком питања. Реч је о случају бившег председника Судана, Омана Хасана Ахмада Ал Башира. Ово је случај који може значајно допринети даљем раду МКС-а, у смислу тумачења правних норми и дати нови импулс напретку идентификовања и процесуирања злочина геноцида. Са друге стране стагнација у овом поступку може остати као још један ударац на ауторитет ове институције, пре свега кроз постављање имунитета државника изнад његове одговорности за почињене злочине. Кроз поглед на ток случаја и улогу које су одређене државе имале својом сарадњом (или несарадњом) покушаћу да приближим стање поступка против бившег председника Судана. Такође, осврнућу се на проблем сарадње са којим се суочава МКС, као и на питање и какав утицај одређени случајеви поводом деловања других државника (Владимир Путин, Бењамин Нетањаху), могу имати на случај попут поменутог Ал Башира.
Међународно процесуирање злочина геноцида
Као засебан злочин, геноцид се први пут појавио у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године (у даљем тексту Конвенција о геноциду), а први пут се за овај случај судило на међународном нивоу пред Међународним кривичним трибуналом за Руанду (МКТР), и Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТЈ). Чињеница да су ови судови први који су након ступања на снагу Конвенције о геноциду 1951. године судили о поменутом злочину, подразумева само да до тад геноцид није био присутан у правној терминологији, и није означаван као засебан злочин. Несумњиво је да су постојали случајеви и поред најочигледнијих, за које би се починиоцима могло судити, али да суштински правни језик није препознавао специфичан термин у питању. Управо су догађаји за време Другог светског рата, и масовни злочини почињени над пре свега Јеврејима, али и другим народима, указали на потребу за посебном идентификацијом геноцида која га раздваја од ратних и злочина против човечности. У том контексту донета је Конвенција о геноциду која је дала дефиницију овог злочина и његове аспекте, од којих је за differentia specificaпоставила посебну намеру или dolus specialis да се уништи једна етничка, национална, расна или религијска група као таква. Тиме можемо да видимо да је овај посебни ментални елемент кључна и пресудна разлика у идентификовању злочина геноцида у односу на друге до тада познате. Ово га такође чини посебно тешким за доказивање, као и за вођење судског поступка о чему ће бити речи касније.
Оба поменута суда, која су била ad hoc природе, основани су од стране Савета безбедности Уједињених нација, с напоменом да је МКТР основан са једним од главних циљева да процесуира починиоце и оне одговорне за злочин геноцида у Руанди. Значај поступака вођених пред овим судовима, јесте тежња да се утврди индивидуална кривична одговорност појединца по критеријумима постављеним у члановима ИВ и ВИ Конвенције о геноциду, и да на основу тога буду процесуирани, што представља прве примере кажњавања злочина геноцида у међународном кривичном праву.
Оптужница против Ал Башира
Омар Ал Башир, сада бивши председник Судана, био је на власти од 1993. до 2019, а на власт је дошао и са власти је свргнут војним пучем. У овом периоду окончан је сукоб из кога је независност стекао Јужни Судан, али и продубљен онај у западној регији Дарфур, који је и релевантан за случај Ал Башира. Савет безбедности је 31. марта 2005. активирао надлежност МКС-а резолуцијом 1593 да истражи злочине почињене на територији Дарфура од 1. јула 2002, с обзиром да према члану 13(2) Римског статута СБ може да проследи случај тужиоцу МКС-а. Овом резолуцијом остварена је и територијална јурисдикција за злочине на подручју Дарфура. Истрага је од 2005. произвела доказе за укупно шест случајева против суданских политичких и војних вођа, од којих је један ослобођен оптужница још у поступку пред истражним већем, један је осуђен првостепено по свим тачкама оптужнице (случај Абд-Ал-Рахман; најскорија пресуда МКС), а четворица су на слободи - један од којих је и бивши председник Судана.
Тужилац МКС-а поднео је захтев Суду да изда налог за хапшење Ал Башира јула 2008. године. Суд је након поступка пред Истражним већем потврдио овај захтев 4. марта 2009. године, али у иницијалном налогу без потврђивања тачки оптужница које су се односиле на злочин геноцида. У одлуци Истражног већа наведено је да се није могло утврдити ван сваке сумње да је постојала посебна намера да се почини злочин геноцида. Тужилац је уложио жалбу на ову одлуку, напомињући да је Истражно веће користило погрешан стандард доказивања, и да није неопходно потврдити dolus specialis за геноцид, да у том смислу нема никакве дилеме нити сумње (beyond a reasonable doubt) у поступку пред Истражним већ тек у главном судском поступку након потврде оптужнице. Пресудом у корист жалбе тужиоца на иницијалну оптужницу, Жалбено веће је проследило случај натраг Истражном већу које је јула 2010. године након поновног разматрања издало други налог за хапшење Ал Башира, који је овај пут укључивао и тачку оптужнице геноцида, по члану 6 тачкама (а),(б) и (ц), а да је одговоран као индиректни извршилац или индиректни саизвршилац дела геноцида по члану 25(3)(а) Статута.
Ово је уједно била и последња одлука која се тицала супстантивног дела овог случаја, након чега процес стагнира из више разлога. Први, и најочигледнији, је да Међународни кривични суд неће судити особама које нису присутне приликом суђења. Уколико осумњичени није добровољно или хапшењем приступио суду, поступак разматрања оптужнице коју је потврдило Истражно веће не може да почне, у складу са чланом 63(1) Статута, као и принципом права оптужених на праведно суђење и адекватне могућности за сопствену одбрану. Друго, с обзиром на положај Ал Башира као председника Судана, његово изручење Суду од стране сопствене државе није било могуће за време његове власти, али значајна је чињеница да су све остале државе (овде се пре свега мисли на оне које је Ал Башир посетио од издавања налога за хапшење до краја његове власти) биле невољне да поступе по налогу МКС-а. Спор је представљала чињеница да Ал Башир ужива персонални имунитет као шеф државе по обичајном међународном праву, и да не може бити ухапшен у страној земљи. Контраргументи имунитету се могу наћи и у статуту МКС-а, па и у једној пресуди Међународног суда правде (случај ДР Конго против Белгије). Статут МКС-а у члану 27(2) налаже да имунитети који произилазе из званичних функција појединаца не представљају основ за изузеће од судске јурисдикције над њима. Такође, МСП наводи да имунитети државника не служе као аргумент апсолутне некажњивости, већ као заштита од судских поступака пред судовима у државама где званичник није на функцији, те наводи као изузетак неважење имунитета пред међународним судовима. Постоје и аргументи да члан 98(1) даје право МКС-у да тражи изручење лица једино од држава чланица Статута, и да се у односу на држављане нечланица Статута мора тражити опозив имунитета за та лица (Гаета 2009). Додатно, аргумент са аспекта међународних односа могао би бити да хапшење шефа једне државе од стране друге државе може бити велики дипломатски скандал који би могао озбиљно нарушити билатералне односе међу државама у оваквој ситуацији. У овој позицији нашле су се 33 државе Африке и Блиског истока, које је Ал Башир посетио до 2018, од којих су 10 потписнице или чланице Статута Суда. Последњи овакав случај десио се у Јордану, приликом посете Ал Башира поводом самита Арапске лиге 2017. године.
Проблем неспровођења налога за хапшење – случај Јордана
Несарадња држава је била и остаје велики проблем МКС-а, а нарочито је видљива у овом случају. Чињеница је да се многе међународне институције, па и судови, ослањају пре свега на подршку и вољу држава чланица и нечланица. У случају МКС-а постоје два механизма уколико државе нису спремне да поступе по налогу Суда. Први механизам јесте да случај несарадње прослеђује Скупштини држава чланица Суда (члан 87(5)(б)), а други га прослеђује Савету безбедности (члан 87(7)) уколико је СБ активирао надлежност Суда као у вези са ситуацијом у Дарфуру. Додуше, ови чланови не наглашавају како би СБ или Скупштина чланица могли поступити, те није до краја јасно какве мере следе услед неизручења траженог лица Суду. У случају бившег председника Судана, СБ је у више наврата примио знању ситуације неиспуњења обавеза држава према Суду, али је нека ефективна мера у супротстављању овим пропустима изостала. Као пример несарадње можемо погледати управо случај Јордана, који је у два наврата пропустио да изручи Ал Башира Суду. Приликом разматрања случаја из 2017, осврнућу се на могуће најрелевантнија аргумента правних представника Јордана и мишљење Суда.
Први аргумент јорданске позиције односио се на билатерални однос Јордана и Судана, а тицао се члана 98(1) и (2) Статута према којима Суд неће наставити са захтевом који налаже држави да поступи супротно њеним међународноправним обавезама или дипломатским имунитетима према трећим земљама, осим уколико Суд не може да обезбеди извршење захтева од стране треће земље, или уколико не постоји сагласност треће земље. Представници Јордана су сматрали да је Суд исувише уско схватио овај члан те да и државе могу одступити од извршења одлука упркос постојању члана 27, те да је Ал Башир уживао имунитет и према обичајном међународном праву и према члану 11 Конвенције Арапске лиге из 1953. године. Ни Истражно ни Жалбено веће се нису сложили са овим закључком, те су изнели аргумент да Јордан има обавезу vis-à-vis Суда, као и да није било могуће сазнати да ли је Судан потписница горепоменуте конвенције. Такође, Суд је навео да члан 27 искључује примену члана 98, с обзиром на то да се други не односи на имунитет на основу функције шефа државе једне земље.
Други аргумент, који се појавио у жалбеном поступку, односио се на јурисдикцију МКС-а у овом случају. Иако Судан није члан Статута МКС-а, његова надлежност у овом случају је заснована на резолуцији Савета безбедности која поставља Судану обавезе налик држави чланици Статута, те да захтева од Судана сарадњу са Судом. Међутим, представници Јордана су тврдили да се ове одредбе не могу тумачити тако да захтевају од Јордана да сарађује у истој мери са Судом, као што се то захтева од Судана, на основу резолуције СБ. Такође Јордан напомиње, упркос претходној судској одлуци о имунитету званичника, да резолуција не поништава Ал Баширов имунитет експлицитно, те да Јордан још увек има обавезу према Судану. Жалбено веће је одбацило овај аргумент напомињући да је резолуција 1593 активирала надлежност Суда у домену његовог Статута те да она не искључује обавезе држава чланица истог. Такође је потврдила тумачење истражног већа да обичајно право имунитета шефа држава не важи у односу на налог за хапшење Суда по члану 27, и да је овакво тумачење применљиво на све чланице Статута. Додатно, с обзиром да је резолуција донета према овлашћењима СБ наведеним у глави 7 Повеље УН-а, она постаје обавезујућа за све државе. Одлуком жалбеног већа случај Јордана уврштен је уз случајеве још неколицине држава (нпр. Јужноафричка Република, Чад, Малави), које нису поступиле у складу са налогом МКС-а и учврстиле правно становиште налога за хапшење. С друге стране ове одлуке нису довеле до неопходног исхода – Ал Башировог изручења, а недостатак адекватних последица осим прослеђивања одлуке на разматрање Савету безбедности Уједињених нација, још увек доводи у питање икакав помак овог поступка.
Последњи напреци постигнути су након свргавања Ал Башира са власти 2019. године када је нови пуч свргао дугогодишњег председника и ухапсио га, уз обећање да ће сарађивати са Судом и да ће он бити испоручен како би могло да отпочне суђење. До данас то се још увек није десило, с обзиром да је започет и поступак пред суданским судом против Ал Башира због извршеног пуча 1989. године, а да он остаје у затвору без назнака да ће ускоро бити испоручен МКС-у.
Негативан тренд у сарадњи са МКС-ом
Поред анализе случаја Ал Башира, важно је осврнути се и на тренутну ситуацију у којој се МКС налази, као и на последице које то има на овај случај. Од 2023. године Суд је значајно више у очима шире публике због нових оптужница који се тичу ситуација у Украјини и Палестини, тачније око председника Руске Федерације Владимира Путина и премијера Израела Бењамина Нетањахуа. Не бих улазио у детаље ових случајева (о томе можете прочитати више у другом блогу), већ бих истакао потенцијални утицај ова два случаја. Оптужница против Нетањахуа привукла је посебну пажњу с обзиром да је објављивање налога за хапшење од стране Суда за резултат имао санкције Сједињених Америчких Држава против осморо судија МКС-а, као и против троје чланова тужилаштва. Овакав потез може пореметити независан рад суда, и истовремено покушава да умањи ауторитет суда подстичући на несарадњу државе кроз дискредитацију институције (неометана посета Нетањахуа Мађарској и њено накнадно повлачење из МКС-а).
Паралела између ова два случаја и случаја Ал Башира најевидентнија је у политичким позицијама које (или су) ове личности заузимале, а које са собом повлаче расправу о имунитетима највиших државника, и обавеза држава на сарадњу са судом. Обзиром да поступак против Ал Башира има за сада највећи број некооперативних држава сви су изгледи да тај број буде премашен. Владимир Путин је такође већ имао једну посету држави чланици статута МКС-а (Монголија) која је одбила да га приведе, а могуће је да ће их и он и Нетањаху имати још пре него што се нађе вољни „извршитељ“ ових налога.
Какве је потенцијална будућност за поступак против председника Ал Башира, није нарочито захвално за прогнозирати. Сигурно је да док Судан не изручи свог бившег председника, поступак ће остати са неславном титулом прве оптужнице за злочин геноцида пред МКС-ом, али без пресуде. Колико је његово изручење суду извесно питање је на које вероватно нико ни нема одговор, с обзиром да се на територији Судана води нови немеђународни оружани сукоб. Са друге стране утицај који други случајеви имају на суд неминовно могу имати шире последице на његов рад, а можда и на исход процеса мање звучних оптужених. Нада је, да ће као и многе кризе и ова проћи, и да ћемо моћи да посведочимо епилогу и Ал Баширове оптужнице, а можда и неких других.
Литература:
Gaeta, Paola. 2009. “Does President al Bashir Enjoy Immunity from Arrest?” Journal of International Criminal Justice 7 (2): 315–32.
