Саветодавно мишљење Међународног суда правде о обавезама држава у погледу климатских промена
Дана 23. јула 2025. године Међународни суд правде изнео је своје саветодавно мишљење на тему обавеза држава када су у питању климатских промена. Панел од 15 судија једногласно је утврдио да су постојећим нормама међународног права државе обавезане да прилагоде своје политике како би ограничиле пораст просечне глобалне температуре на 1,5 °C, примењујући најбоље расположиве технологије и предузимајући мере адаптације у законодавству и планирању инфраструктуре ради ублажавања последица екстремних временских прилика. У складу са начелом дужне пажње (due diligence), државе морају да регулишу емисије приватних и јавних субјеката, укључујући издавање дозвола и укидање субвенција за фосилна горива, јер „непредузимање одговарајућих мера за спречавање предвидиве штете… може представљати међународно противправно дело”.
Суд је такође потврдио да начело међугенерацијске правде (intergenerational equity) обавезује садашње генерације да не угрожавају капацитете будућих, те да су међународноправне обавезе у интересу заштите права наредних поколења. Принцип заједничке, али подељене одговорности (common, but differentiated responsibilities) додатно прописује да обавезе држава зависе од њиховог историјског доприноса емисијама и економским могућностима, чиме се обезбеђује праведна расподела терета ублажавања и прилагођавања климатским променама.
У мишљењу је потврђен неповредив међународноправни субјективитет држава којима прети нестанак копна. Суд није прихватио lex specialis аргумент према коме обавезе држава у погледу климатских промена проистичу само из уговора који формално регулишу ову област (Париски споразум, Кјото протокол, Оквирна конвенција УН о климатским променама) и утврдио да ови споразуми не искључују примену међународног права људских права, обичајног права и општих правних начела, чиме је реафирмисан статус међународног права као система, а не менија са ког се дужности сврсисходно бирају.
Иако саветодавно мишљење формално није правно обавезујуће, оно представља ауторитативно тумачењемеђународног права, које доноси јасан и свеобухватан оквир обавеза и има потенцијал да редефинише праксудржава и стимулише законодавне и политичке реформе. Стварна примена ових норми, међутим, зависи од политичке воље и спремности релевантних актера да у својим стратегијама и акционим плановима усвоје и спроведу наложене мере.
